Светско првенство у рукомету
Светска рукометна првенства за мушке се одржавају од 1938. године, а стално од 1954. године. У почетку су се одржавала сваке четири године, а од 1993. сваке друге године. У следећој табели приказани су победници на свим рукометним првенствима за мушке одржаним до данас.
Учешће на Светском првенству
На досадашњих 21 светских првенстава у рукомету за мушке учествовала је 53 репрезентација. Од тога из Европе 33, Африке 6, Америке 7, Азија/Океанија 8. Највише учешћа има Шведска 20, следи Немачка 19 и Данска са 18 учешћа.
У следећој табели дат је преглед учествовања свих репрезентација са успехом којег су оствариле па првенству.
Светско првенство у рукомету
Терен и опрема
Димензије рукометног терена су дужина 40 метара, а ширина 20 m. Терени су углавном у наткривеним просторима или дворанама, а подлога је традиционално био дрвени паркет, док се данас користе уметни материјали од тврде гуме. Постоје и спољашњи терени, углавном од бетона или асфалта, али се они углавном не користе за такмичења највишег нивоа због опасности од падова и повреда играча. На терену се налазе линије које одређују поједине делове терена. На средини терена се налази линија која одваја терен на две половине. На супротним странама терена, и то на на краћим страницама, налази се по један гол, који је 2 m висок и 3 m широк. У голу је разапета мрежа. Испред сваког гола налази се полукружни простор, на просечној удаљености 6 m од гола, означен пуном линијом. Тај простор од 6 m на терену осим што је означен линијом често и обоји другом бојом, различитом од боје остатка терена. На 9 m од гола налази се испрекидана полукружна линија тзв. деветерца. Испред гола на удаљености 7 m налази се кратка равна линија која означава место извођења казненог ударца, тзв. седмерца.
Рукометна лопта је такве величине да је просечни играч може држати у једној руци прстима, са дланом према доле, иако наравно сме лопту држати и са обе руке. Стандардно се као материјал израде користи кожа, иако има и лопти од вештачких материјала.
Основна правила рукомета
Циљ игре је лоптом погодити гол, тј. постићи погодак. Игра се по два полувремена од по 30 минута, и екипа која постигне више голова је победник. Играчи смеју рукама додиривати лопту и додавати се међусобно, као и шутирати према голу. Сваки играч сме направити до три корака држећи лопту у руци, док за сваки следећи корак мора лопту водити одбијајући је од пода, или је мора додати саиграчу.
Сви играчи се слободно крећу по целом терену, осим у простору 6 m испред оба гола. У том простору сме стајати само по један члан одбрамбене екипе који се назива голман. Остали играчи смеју изнад простора од 6 m покушати ухватити или додати лопту само у скоку, дакле за време лета.
Две основне фазе игре за сваку екипу су фаза напада и фаза одбране. У фази напада играчи најчешће користе формацију с два бочна играча (лево и десно крило), три спољна играча (леви спољни, средњи спољни и десни спољни) те пивот или центар. У одбрани се користи неколико различитих варијанти, које означавају начин постављања тј формације одбрамбених играча испред свог простора од 6 m. Тако се на пример користе одбрана 6-0 (шест играча у равни испред црте од 6 m), затим 5-1 (пет играча у линији те један испред њих који покушава ометати организатора игре противничке екипе), затим 4-2 а ређе се користи и формација 3-2-1. Екипа у нападу ће зависно од формацији одбране покушати наћи начин да дођу што ближе голу у што повољнију позицију за шут на гол.
Одбрамбени играчи смеју до одређене мере ометати нападаче у покушају додавања лопте или шута на гол. Уколико при томе користе ударце или грубо повлачење противника један од двојице судија ће досудити прекршај. За изразито грубе прекршаје може се добити казна жутог или црвеног картона, искључења на две минуте или трајног искључења из игре. Код искључења на две минуте екипа нема право замене искљученог играча за време трајања казне. Прекршај се изводи с места гдје је направљен осим у два случаја:
- уколико је прекршај направљен у зони деветерца а притом није било изразите прилике за постизање гола, досуђује се тзв. деветерац, који се изводи с испрекидане линије деветерца са места најближег прекршају
- уколико је прекршај био у зони око 6 m и то у тренутку изразите шансе за постизање поготка (већ упућен шут или играчу који је слободан у изгледној позицији за шут на гол) досуђује се казнени ударац седмерац. Код извођења седмерца сви одбрамбени играчи морају стајати иза простора деветерца, а један нападач упућује директан ударац на гол с позиције седам метара.
Рукомет се данас игра у мушкој и женској конкуренцији, у различитим старосним групама. Рукомет је и стандардни олимпијски спорт, У програму је непрекидно од Олимпијских игара у Минхену 1972. године до данас.
Из историје рукомета
У Данској је 1898. године учитељ Холгер Нилсен (Holger Nielsen) у Олдрупу увео у школски програм игру сличну данашњем рукомету, у дворани са 7 играча. Из Данске се игра проширила 1912. у Шведску и Немачку. У Чехословачкој се почетком XX века играла хазена, која је веома слична рукомету, а Ирској, Северној Америци и Украјини играле су се игре сличне малом рукомету.
Године 1919. увео је Карл Шеленц (Karl Shelenz), професор Више школе за физичко васпитање у Берлину, рукомет на великом игралишту, а у Шведској се развијао, због климатских услова, мали рукомет у дворани. Велики се обично играо на фудбалском терену са 11 играча и са 2 резерве, а мали у дворанама или на отвореним теренима димензија (15-25 х 30-50 m) са 7 играча, а најмање са 4 играча у малим дворанама.
У Амстердаму је 1928. основана Међународна аматерска рукометна федерација - ИАХФ (нем. Internationale Amateur Handball Federation), a 1936. велики је рукомет први и једини пут уврштен у програм Олимпијских игара.
Године 1938. одржана су у Немачкој светска првенства у великом и малом рукомету. Уместо ИАХФ (који је престао са радом 1939) у Копенхагену је 1946. основана Међународна рукометна федерација ИХФ (нем. Internationale Handball Federation).
На просторима бивше Југославије рукомет се појавио најпре у Вараждину и Загребу 1933. Прво рукометно игралиште направљено је у Загребу где се одиграла и прва утакмица средњошколаца Љубљане и Загреба (5:8). После Другог светског рата порасло је интересовање за рукомет па се у Београду 1949. оснива Рукометни савез Југославије, који постаје члан ИХФ-а 1950. Од 1953. играју се првенства Југославије у мушкој и женској конкуренцији, а Куп такмичења од 1955. Велики рукомет је на овим просторима престао да се игра 1958. (Dalje)